Za­sta­va al­pi­ni­stič­kog klu­ba „Slo­bod­ni pe­nja­či” sa Ce­ti­nja, za­vi­jo­ri­la se sa 4.478 me­ta­ra nad­mor­ske vi­si­ne na vr­hu Ma­ter­horn, a osva­ja­či Raj­ko Po­po­vić sa si­no­vi­ma De­ja­nom i Vu­kom ni­su kri­li odu­še­vlje­nje što su za­jed­nič­kim sna­ga­ma uspje­li da je­dan od naj­za­htjev­ni­jih vr­ho­va u alp­skom ma­si­vu, ko­ga če­sto na­zi­va­ju i „vr­hom smr­ti”, osvo­je iz pr­vog po­ku­ša­ja. U troj­noj na­ve­zi Raj­ko, De­jan i Vuk us­pe­li su se do Ma­ter­hor­na sa ita­li­jan­ske stra­ne gre­be­nom „Li­on”, ko­ja pod­ra­zu­mi­je­va 1.000 me­ta­ra al­pi­ni­stič­kog pe­nja­nja, što je še­sna­e­sto­go­di­šnjeg Vu­ka uvr­sti­lo u gru­pu naj­mla­đih al­pi­ni­sta na svi­je­tu ko­ji se tom ru­tom po­peo do vr­ha.
Po­po­vi­ći na­vo­de da im je osva­ja­nje Ma­ter­hor­na bio taj­ni plan još od osva­ja­nja Mon Bla­na pro­šle go­di­ne, te da su se ka­ko fi­zič­ki, ta­ko i psi­hič­ki, tri mje­se­ca pri­pre­ma­li na Dur­mi­to­ru, gdje su is­pe­li pet smje­ro­va u al­pi­ni­zmu, za­tim Šti­rov­ni­ku, Pro­kle­ti­ja­ma...
– Na­o­ru­ža­ni do­brim ras­po­lo­že­njem i po­zi­tiv­nim mi­sli­ma, 5. av­gu­sta u 6.30 kre­nu­li smo sa Ce­ti­nja u na­di da ne­će bi­ti gu­žve na gra­nič­nim pre­la­zi­ma i da će vri­je­me bi­ti fi­no, jer je pr­vo­bit­ni plan bio da pu­tu­je­mo dva da­na sa pre­no­ći­štem. Me­đu­tim, ne­gdje na po­la pu­ta kroz Slo­ve­ni­ju su­pru­ga mi ja­vlja da će vri­je­me u na­red­na dva da­na bi­ti do­bro na Ma­ter­hor­nu, a on­da sli­je­di po­gor­ša­nje zbog če­ga mi­je­nja­mo plan i od­lu­ču­je­mo da svih 1.400 ki­lo­me­ta­ra pre­đe­mo iz cu­ga da bi na­red­na dva da­na is­ko­ri­sti­li za uspon. U gra­dić Cer­vi­ni, ka­ko Ita­li­ja­ni dru­ga­či­je zo­vu Ma­ter­horn, sti­že­mo po­la sa­ta po­sle po­no­ći, ali vrh ne vi­di­mo jer je noć, du­va ve­o­ma jak vje­tar, a i hlad­no je, sve­ga pet ste­pe­ni – pri­ča Raj­ko Po­po­vić.
Po­sle pet–šest sa­ti sna, u osam uju­tru na­šli su se u gon­do­li, u gon­do­li ko­ja ih po­di­že na 2500me­ta­ra nad­mor­ske vi­si­ne, oda­kle po­či­nje uspon.
– Pri­zor je za­di­vlju­ju­ći, tu je pred na­ma za­stra­šu­ju­ći Ma­ter­horn. Na na­še raz­o­ča­re­nje, pre­kri­ven je no­vim sni­je­gom od 3200mnv, ko­ji je pa­dao pret­hod­nog da­na. Bio sam za­bri­nut, jer po­sto­ji po­da­tak da u ju­lu i av­gu­stu sa­mo 25 od­sto al­pi­ni­sta se pop­ne na vrh ru­tom Li­on ko­ja va­ži za mno­go te­žu od one sa švaj­car­ske stra­ne. Pla­ni­na­ri­mo do ne­kih 3400mnv oda­kle po­či­nje pe­nja­nje, sni­je­ga ima kao da je pro­ljeć­ni uspon. Na pr­vim ver­ti­ka­la­ma po­mi­šljam u se­bi da je ovo i pre­vi­še za nas ko­ji smo tek tri go­di­ne u ovo­me. Pi­tam se ka­ko je tek pred vrh. Sa­vla­da­va­mo ve­o­ma la­ko te ver­ti­kal­ne dje­lo­ve, us­put sri­je­će­mo al­pi­ni­ste ko­ji od­u­sta­ju, idu na­zad jer je vje­tar pre­jak. Na na­red­noj ve­ćoj ver­ti­ka­li za­ti­če­mo če­tvo­ri­cu špan­skih al­pi­ni­sta ka­ko je sa­vla­da­va­ju po­mo­ću brod­skog uže­ta ko­je je tu an­ke­ri­sa­no. Dvo­ji­ci do­bro ide, ali tre­ći je­dva uspi­je­va iz če­tvr­tog pu­ta. Pi­ta­mo se nas tro­ji­ca je li za­i­sta to­li­ko te­ško, me­đu­tim, sa la­ko­ćom sa­vla­da­va­mo taj dio i za­klju­ču­je­mo da su se pre­đa­šnji tre­nin­zi u slo­bod­nom pe­nja­nju do­bro is­pla­ti­li i da smo do­bro pri­pre­mlje­ni. Br­zo sti­že­mo u dom na 3850mnv ko­ji pr­ko­si ver­ti­kal­noj li­ti­ci Ma­ter­hor­na. U do­mu na­la­zi­mo slo­bod­ne kre­ve­te, mom­ci od­mah to­nu u san, ja od bri­ge i ne­iz­vje­sno­sti ne mo­gu da za­spim, spa­vam sa­mo ne­kih tri sa­ta pred uspon – pri­ča Po­po­vić.
Sje­ća se i da su uspon na­sta­vi­li u 3.30, da je još uvi­jek bio mrak, te da su im svje­tilj­ke lam­pi al­pi­ni­sta ko­ji su ma­lo pri­je njih kre­nu­li na li­ti­ci dje­lo­va­li je­zi­vo. Ipak, ono što mu je sva­ke se­kun­de bi­lo na pa­me­ti je da pra­vo na gre­šku ne­ma­ju.
– U smje­ru ima do­sta le­da i sni­je­ga. Je­di­na do­bra stvar u sa­mom po­čet­ku uspo­na je da ne vi­di­mo am­bi­se dok se pe­nje­mo. Smjer je an­ke­ri­san do­sta do­bro ta­ko da pre­pu­štam De­ja­nu da vo­di na­ve­zu. De­jan je ve­zan na po­čet­ku vo­dič­kim uže­tom osmi­com čvo­rom di­rekt­no na po­jas, ta­ko da ne mo­ram da raz­mi­šljam je li na­vr­nuo na­vrt­ku na ka­ra­bi­ne­ru, iza Vu­ka sam stal­no bio i pra­tio sva­ki nje­gov po­kret, ni­je­sam htio ni­šta da pre­pu­štam slu­ča­ju. Dok De­jan na­pre­du­je, u na­ve­zi ukop­ča­va kom­ple­te, po­sta­vlja me­đu­si­dri­šta, gdje ne­ma an­ke­ra, zam­ki ili gurt­ni, po­sta­vlja fren­do­ve i ta­ko sve dok ne do­đe do ja­kog si­dri­šta ka­da kre­će­mo Vuk i ja na od­sto­ja­nju do dva me­tra, ta­ko smo u sva­kom tre­nut­ku bi­li osi­gu­ra­ni ma­kar me­đu­si­dri­štem. Ko­li­ko god dje­lo­va­lo opa­sno i stra­šno kod lju­di ko­ji ne zna­ju ne­što vi­še o al­pi­ni­zmu, ipak smo bi­li bez­bjed­ni, ali ni­je bi­lo pra­va na gre­šku. Tem­pe­ra­tu­ra va­zdu­ha je bi­la -14 ste­pe­ni Cel­zi­ju­so­vih, ta­ko da nam je vr­lo br­zo bi­lo ja­sno za­što mno­gi al­pi­ni­sti iz­bje­ga­va­ju ita­li­jan­sku stra­nu ko­ja je mno­go te­ža od Švaj­car­ske. Vuk na mo­je iz­ne­na­đe­nje pod­no­si uspon od­lič­no, on i De­jan su zbi­ja­li ša­le i po­di­za­li ener­gi­ju, dok sam ja bri­nuo kao ni­kad – sje­ća se Raj­ko.
Ka­ko na­sta­vlja, po­sli­je ne­vje­ro­vat­nih dje­lo­va ko­je je tre­ba­lo pro­ći uka­zu­je se vrh, a osje­ća­nja ne­iz­vje­sno­sti i za­do­volj­stva se mi­je­ša­ju svje­sni da do vr­ha mo­ra­ju pre­ći pre­ko ta­ko­zva­nih ro­go­va gdje je sve kru­šlji­vo i usko, pri če­mu su sa obje stra­ne am­bi­si od pre­ko 2000me­ta­ra.
– Po­sli­je to­ga sli­je­di ver­ti­kal­ni dio do vr­ha 200m ko­ji se sa­vla­da­va brod­skim uža­di­ma i lan­ci­ma ko­ji su an­ke­ri­sa­ni. Pe­nje­mo ver­ti­kal­ne dje­lo­ve, čak i ne­ke kon­tra ver­ti­ka­le uz po­moć mer­de­vi­na ko­je su ta­ko­đe an­ke­ri­sa­ne. U 13 ča­so­va na­po­kon iz­la­zi­mo na vrh, gdje sam od sil­nog uz­bu­đe­nja za­pla­kao, ne zbog me­ne, već zbog mo­jih od­va­žnih si­no­va ko­ji su za svo­je go­di­ne do­sti­gli ve­o­ma ve­li­ku psi­ho­fi­zič­ku sna­gu što za­pra­vo i je­ste cilj na­šeg ho­bi­ja. Sje­ćam se da je du­vao jak vje­tar i da smo je­dva uspje­li da se fo­to­gra­fi­še­mo – pri­ča Raj­ko Po­po­vić.
Iako su, na­sta­vlja Raj­ko, po­vra­tak sa vr­ha pla­ni­ra­li da iz­ve­du sa švaj­car­ske stra­ne, jer je ita­li­jan­ska stra­na je­zi­vi­ja za po­vra­tak, od­lu­ču­ju da se zbog ja­kog vje­tra spu­ste ku­da su se i po­pe­li.
– Bri­ga me tek ta­da ne na­pu­šta, jer sam svje­stan da je ve­ći­na al­pi­ni­sta stra­da­lo u po­vrat­ku ka­da do­đe do is­cr­plje­no­sti i manj­ka kon­cen­tra­ci­je, gdje ne­ma pra­va na gre­šku. Sli­je­di bez­broj dje­lo­va gdje se tre­ba spu­šti­ti uže­tom. Na 4300mnv po­či­nje bla­ga gla­vo­bo­lja. Obič­no u ova­kvim eks­pe­di­ci­ja­ma se ide u dvoj­noj na­ve­zi ra­di br­žeg na­pre­do­va­nja, ali nas je tro­ji­ca u na­ve­zi što nas do­sta uspo­ra­va. Ra­ču­na­li smo da će­mo se pri­ze­mlji­ti oko 20 ča­so­va, ali u dom sti­že­mo tek sat vre­me­na po­sli­je po­no­ći, što zna­či da smo če­ti­ri sa­ta bi­li pod lam­pa­ma. Dok sam se ja po­taj­no pla­šio de­zor­jen­ta­ci­je na ver­ti­kal­nim dje­lo­vi­ma, De­jan je bio na vi­si­ni za­dat­ka i za­pam­tio sko­ro sve dje­lo­ve, ma­da su nam i lam­pe osta­lih pe­nja­ča olak­ša­va­le da pra­ti­mo smjer i u mra­ku se bez pa­ni­ke spu­šta­mo do do­ma. Do­ve­li smo se­be do gra­ni­ca iz­dr­žlji­vo­sti, ali je vri­je­di­lo – po­no­sno je ka­zao Raj­ko Po­po­vić.
Ka­ko je ka­zao, ne­mjer­lji­vu po­dr­šku imao je od su­pru­ge Ta­ma­re, ko­ja je bri­nu­la i vi­še od nje­ga, te da je po po­vrat­ku ku­ći pao grup­ni po­ro­dič­ni za­gr­ljaj – vri­je­dan vi­še od sve­ga i svih.S.RA­DE­VIĆ


Aneg­do­ta sa Ita­li­ja­ni­ma

Na pu­tu do Ma­ter­hor­na, pri­ča­ju Po­po­vi­ći bi­lo je do­sta za­ni­mlji­vih si­tu­a­ci­ja, a jed­na od naj­za­ni­mlji­vi­jih ih ve­že za Ita­li­ja­ne, slu­čaj­ne pro­la­zni­ke.
– Kad smo se spu­sti­li u Cer­vi­niu po si­la­sku sa Ma­te­r­hor­na, De­jan i Vuk su za­sta­li po­red jed­nog bil­bor­da da ih sli­kam ka­ko po­ka­zu­ju pr­sti­ma na sam vrh, mje­sto gdje tre­ba da se pop­ne­mo. U tom tre­nut­ku, lju­di ko­ji su se sa na­ma spu­sti­li gon­do­lom vi­djev­ši njih ona­ko pre­pla­nu­le od sun­ca sa svom opre­mom ka­ko po­ka­zu­ju na vrh, oku­plje­ni oko nas po­če­li su da apla­u­di­ra­ju i da vi­ču bra­ve, bra­ve (bra­vo), okre­nuo sam se put Vu­ka i re­kao mu: „Vu­če vi­ču li vam ovo bra­vi, bra­vi”. Svi smo se na­smi­ja­li toj ša­li – is­pri­čao je Raj­ko Po­po­vić.


Sva­ki osvo­je­ni vrh je pri­pre­ma za Eve­rest

I na­ma je kao i svi­ma ko­ji uži­va­ju u al­pi­ni­zmu san da osvo­ji­mo Eve­rest, ali ka­ko na­vo­di Raj­ko Po­po­vić po­štu­ju­ći pla­ni­nu ima još vr­ho­va na ko­je se pri­je to­ga tre­ba­ju po­pe­ti.
– Po­red Eve­re­sta, na­ša sa­tis­fak­ci­ja je upu­šta­nje u raz­ne avan­tu­re od al­pi­ni­zma, sno­u­bor­da, ka­njo­nin­ga, spe­le­o­lo­gi­je... jer sve to ra­di­mo to­kom ci­je­le go­di­ne. Iz svih tih avan­tu­ra iz­la­zi­mo ja­či, skrom­ni­ji, ple­me­ni­ti­ji i sve to nas či­ni ve­o­ma sreć­nim, po­go­to­vo me­ne kad sa dje­com pro­vo­dim vri­je­me u ta­kvim di­vljim lje­po­ta­ma. Ovo nam ni­je pr­va za­jed­nič­ka avan­tu­ra, već smo u sva­koj sku­pa u pro­te­klih tri go­di­ne ko­li­ko se ba­vi­mo ovim. Ve­o­ma smo uigra­ni, pri­pre­mlje­ni i ob­u­če­ni. Do sad smo po­pe­li al­pi­ni­stič­ke smje­ro­ve ,mi­slim na sti­je­ne pre­ko 380m: Pe­stin­grad pra­vac „Be­sti­ja” ,za­tim pr­ven­stven smjer na Pro­kle­ti­ja­ma na Gvo­zde­nom vr­hu „Ka­min”, na Dur­mi­to­ru Lo­ja­nik 3 smje­ra ,na Zub­ci­ma „So­ko u ma­gli ” 105m sti­je­na rang VII – i još 20 smje­ro­va do 120m . Pro­šle go­di­ne smo ta­ko­đe po­pe­li i Mon Blan 4809m. Pro­šle zi­me u ja­nu­a­ru smo bi­li na eks­pe­di­ci­ju Pro­kle­ti­je, 3 da­na smo spa­va­li u sr­cu Pro­kle­ti­ja ,po­pe­li naj­vi­ši vrh i mom­ci čak bor­do­va­li sa 2500 me­ta­ra nadmorske visine - priča Popović.


Mrak kao spas

Da nekad i mrak može biti dobar „saputnik” ukazao nam je i na svojoj koži osjetio šesnaestogodišnji Vuk.
- Naj­in­te­re­sant­ni­ji dio sa uspo­na mi je bio kad smo se dru­gog da­na u 4:30 pod lam­pa­ma za­pu­ti­li u za­vr­šni uspon koji je naj­težzi i naj­o­pa­sni­ji. U tim trenucima mi je najviše pomogao mrak- jer nisam mogao da vidim ambis ispod sebe od 1500metara ko­ji je uli­vao ogro­man strah. Kako smo taj dio prešli tako je već počelo da sviće i prilagođavanja na ambise ispod nas postajala su sve lakša - ispričao je Vuk.